Teško je razumjeti kada se netko žali da ga ljudi gledaju drugačije – samo zato što je drugačiji.
Čujemo riječi, ali nas zapravo ne dotiču. Ne boli nas, jer ne razumijemo. Ne suosjećamo, jer nismo u toj koži.
Često slušamo kako se drugačije gleda ljude druge boje kože, gay osobe, strance, Nepalce, ljude u kolicima…
Kažemo: „To nije u redu.“
I onda dodamo: „Ali što mi tu možemo?“
I tako ostane.
Sve dok se ne nađeš u toj poziciji.
Ja sam se često nalazila u toj poziciji.
Gledali su me drugačije. Procjenjivali. Svrstavali.
A ja sam morala šutjeti – jer sam bila manjina.
Kao dijete su me prvo odvajali jer su me zvali Švabica – jer mi je mama Njemica.
Kasnije su me zvali kapitalistom – jer mi je tata bio privatnik.
Nisam tada znala objasniti što to znači, ali sam znala kako boli.
Plačeš iznutra, ali moraš biti jaka.
Jer to se očekuje.
Jer „ti to možeš“.
Jer „ti si jaka“.
A kad te proglase jakom, više nemaš pravo biti slaba.
Očekivanja rastu, a ti ih pokušavaš opravdati.
I opet plačeš iznutra.
Nažalost, nisam imala djece.
Iza mene su brojni spontani pobačaji i puno toga što se ne može lako izgovoriti.
Još jedno odvajanje.
Još jedna različitost.
Razumijevanja nema mnogo.
Pitanja ima.
„Pa kad ćete imati djecu?“
„Vrijeme vam je!“
Mama često spomene kako bi voljela biti baka…
A ti opet plačeš iznutra.
Čuješ i komentare koje nitko ne misli da bole:
„A znaš, ona nema djece.“
„Nema djece pa što ona zna o odgoju.“
„Nema djece i ne može o tome raspravljati.“
Plačeš iznutra jer jedino što želiš jest imati svoje dijete.
Grliti ga.
Voljeti.
Štititi.
Ništa više.
Ništa manje.
I onda, barem za Božić, pokušaš biti obzirna.
Nazoveš rodbinu. Staru praujnu.
Pitaš kako su, kako su djeca, unuci, praunuci…
A ona odgovori:
„Znaš, imam puno unuka i praunuka. Puno nas je. A ti… ti jadna moraš održavati odnose sa mnom jer nemaš nikoga.“
A istina je drugačija.
Imam muža.
Imam prijatelje.
Imam kumove.
Imam divne susjede.
Imam srce.
Ona je u domu.
I meni ju je žao.
Jer uz sve koje ima – ona je tamo.
Srce plače.
Duša plače.
Božić je.
I možda je baš Božić vrijeme da se zapitamo:
koliko često gledamo, a ne vidimo.
Koliko često slušamo, a ne čujemo.
Koliko često sudimo, a ne znamo.
Jer različitost ne boli.
Boli nerazumijevanje.